Bolest Roditelja –  promena kojom otpočinje porodično negovateljstvo

(Odraslo Dete Negovatelj)

Nekada nas život polako uvodi i priprema za ulogu porodičnog negovatelja.

Pogotovu kada su u pitanju naši roditelji. Okupirani sopstvenim životom, ne primećujemo da naši roditelji stare.

Ako imamo sreće da stare prirodno, bez nekih teških hroničnih bolesti.ako živimo odvojeno od njih, dolazimo im u kuću kao deca, ma koliko godina imali.

Onda počnemo da priimećujemo.
Ručak već nekoliko dana nije skuvan.
Često čujemo:
‘’Ma šta da kuvam samo za sebe (za nas dvoje). Uzmem/o nešto uz čaj,napravim/o palentu. Ako si gladan/gladna spremiću nešto sada.‚‚
Osvrnemo se i zapazimo, kuća je zapuštenija.
Čudimo se,jer naša majka/otac uvek drže sve pod konac.
Saznajemo da retko izlaze do parka.
Polako postajemo svesni da naši roditelji stare.
Suočavanje sa ovom činjenicom može pokrenuti mnogo toga u nama.
Zabrinutost, krivicu, nesigurnost, nemoć….
Ako nam emocije i naša osećanja nisu jasna, delamo iz zbunjenosti.

Postajemo, iz nama nejasnog razloga ljuti,na svoje roditelje što se predaju.  Vršimo pritisak na njih, motivišemo ih, uslovljavamo ih na veću aktivnost. Bodrimo ih, molimo da se ne predaju, da se pokrenu. Neretko, nailazimo na otpor.

Kada vidimo da ne možemo nikako da ih pokrenemo i motivišemo, tražimo drugu osobu, koja če raditi to umesto nas, što je sasvim legitimno.

Bez obzira ko pruža negu i pomoć, jedan od zadataka te osobe jeste druženje, socijalizacija, motivacija, ali je pitanje, da li su ovi zadaci primarne potrebe naših roditelja ili im je važniji neki drugi oblik pomoci?

Radeći posao posrednika u obezbeđivanju nege i pomoći za stara lica često dobijam zahteve:

‘’Treba mi neka osoba, da je vedra, nasmejana, optimistična. Znate, da motiviše mamu,  da popričaju. Kao da je izgubila volju za životom. Da je natera da izađu napolje.  Sada više i ne čita, a toliko je volela da čita. Treba mi neko ko će da je pokrene.’’

Na ovakav zahtev, često postavim pitanje da li  roditelju mog sagovornika treba ovakva pomoć ili mom sagovorniku treba ovakva vrsta pomoći?

Ovo pitanje zna da zbuni sagovornika.

Često  i zaćute. Onda čujete duboki izdah i rečenicu:

‘’Ja se izgleda teško mirim sa….’’

‘’Zapravo mi je žao što stari…’’

‘’Volela/voleo bih da je kao pre…’’

Ovakvi razgovori pomognu detetu, ma koliko godina da ima, da prepozna i uvaži svoja osećanja tuge, osećaj nemoći.  Usmerava ih na samog roditelja, direktan, otvoren razgovor, u cilju definisanja šta je njima trenutno potrebno, šta im je važno.

Za razliku od ovakvih reakcija, neko opet preuzima na sebe previše odgovornosti.

Pored posla, često već formirane porodice, dece,  uzme za zadatak da roditeljima kuva, rasprema, kontroliše lekove, ličnu higijenu, socijalni život.

Kao da nas nekakva zbunjujuća tvrdoglavost i nevidljiva zadata misija u glavi sprečava da potražimo pomoć.  Postajemo  iscrpljeni ,imamo osećaj da smo na sto strana i nigde.
Zalimo se prijateljima, kolegama sa posla……

Nismo dovoljno dobri.

I u ovakvim situacijama, nije loše posvetiti vreme sebi, osvestiti svoje stanje, emocije,potrebe.
Uvideti lične kapacitete.

U postepenom privikavanju na manje ili nešto veće zdravstvene potrebe svojih roditelja, imamo šansu da razmotrimo šta je nama , a šta je njima potrebno. Šta možemo sami, a za šta nam je potrebna pomoć nekog drugog.

Koja naša osećanja, emocije vezane za sve slabije funkcionisanje naših roditelja ima realne veze sa datom situacijim, a koje su nedovršena priča iz prošlosti.

Neka deca, bez obzira koliko godina imaju, nemaju ovakvu šansu postepene adaptacije na promenu zdravstvenog stanja svoje majke/oca.

Moždani udar, srčani udar, prelomi kuka, butne kosti, padovi i ostale dijagnoze ne biraju vreme.

Hitna pomoć, bolnica, uputi , operacija. Strepnja da li će preživeti.  Ako imamo sreću i roditelj preživi, još ne stižemo ni da shvatimo šta nas je snašlo, uveliko moramo da reagujemo.

Bez obzira da li je čovek zaposlen ili nije, da li ima svoju porodicu ili ne, da li živi u istom gradu, državi kao i roditelj/i, potreba za organizpovanjem i pružanjem ozbiljne nege i pomoći javlja se naglo, iznenada i ne daje  puno vremena za pripremu.

Istraživanja pokazuju da je razgovor i obraćanje stručnoj osobi (psiholog/psihoterapeut) u ovakvim situacijama vrlo dragoceno u smislu emocionalne stabilizacije, realnog  sagledavanja situacije, sagledavanje mogućnosti, resursa podrške, donošenja što boljih izbora i odluka.

Valentina Nikolić

Psihoterapeut pod supervizijom