Kontakt sa drugim ljudima nam je neophodan u jednom psihološko primarnom smislu, baš kao što su nam na fiziološkom nivou potrebni hrana, voda i san.
Kvalitet i zadovoljstvo životom, velikim stepenom zavisi od kvaliteta kontakta i odnosa koje uspostavljamo sa drugim ljudima.
Potreban nam je dobar odnos sa drugima, da bi smo bili u balansu.
No, ono što bi trebao biti izvor balansa, često je izvor našeg problema i nezadovoljstva.

Zbog nemogućnosti da uspostavimo kvalitetne odnose sa drugima, patimo.

Nismo u balansu.
Krivimo sebe ili druge.
Pravdamo se ili preterano kritikujemo.
Ne osećamo iskrenu pripadnost i uvažavanje. Ne umemo da zadovoljimo sopstevne potrebe u kontaktu sa drugima, niti kvalitetno da zadovoljimo potrebe drugih ljudi, a da se ne izgubimo kao individua u tom odnosu.
Često ne znamo ni da prepoznamo svoje potrebe u datim okolnostima.
Primenjujemo neke modele ponašanja koje smo nekada usovijili, koji nisu adekvatni situacijama u kojima se nalazimo.
Zapravo, ne uspevamo da ispratimo stalnu promenu okolnosti koje nam tok životnog iskustva donosi, niti da se adekvatno prilagodimo tim promenama.
Postajemo zbunjeni.

Kada smo zbunjeni, ne ponašamo se adekvatno. Trpe sve sfere našeg života, a nezadovoljstvo raste.
Kao da se život odvija mimo nas, kao niz događaja nad kojima nemamo kontrolu.
Ako smo u takvom stanju duži period, naša funkcionalst slabi.
Kao u izmaglici, tražimo rešenja i formule koje bi dovele do promene.
Koliko puta ste o istom problemu, koji vas tišti duže vreme, pričali sa prijateljem, bliskom osobom?
Možda ste osetili olakšanje, oslobodili se trenutno napetosti koja se nakupljala.
No, da li je problem nestao ili ste ga rešili?
Da li su vam dobronamerni saveti prijatelja pomogli?
Verovatno nisu, bar ne na duže staze.
Ako vam je prijatelj ubedljiv u savetovanju, može učiniti da se osetite još lošije, manje sposobnim da se nosite sa izazovima života.
Sa druge strane, dobri prijatelj može biti nevešt govornik, te vam njegovi saveti mogu delovati potpuno strano, kao da vaš prijatelj nije shvatio, video, kao de ne zna kako vam je zaista.
Pa, ako saveti prijatelja i razgovori ne pomažu, ako ne dovode do rešenja problema i promene, kako će nam razgovor sa psihoterapeutom pomoći?
Psihoterapeut poštuje naše potrebe. Razume našu želju da rešimo problem, to nas i dovodi na terapiju.
No,kada od psihoterapeuta zatražmo odgovor na pitanje Recite mi šta treba da uradim …. on nam ne nudi savete i gotove odgovore na tacni, niti je kadar u mnogim situacijama da to ponudi.
Saveti zapravo šalju poruku :
ja znam ono što ti ne znaš.
Treba da budeš drugačiji.
Takav kakav jesi nisi dovoljno dobar.
Sve ove poruke izazivaju stid i krivicu. Udaljavaju nas od onoga kako zaista jesmo i traže da se promenimo, preskačući sebe.

Nasuprot savetima, psihoterapeut nam daje prostor, pokazujući zainteresovanost da nas ugleda onakve kakvi zaista jesmo.
U njemu imamo dobrog slušaoca. Nekoga ko pokazuje razumevanje na jednom ljudskom nivou. Sa njim gradimo odnos, postepeno i pažljivo. Korak po korak, poveravamo svoja osećanja, misli, stavove. Poštujući naš tempo, bodri nas da svoja osećanja koja potiskujemo, kao nepoželjna, doživimo u potpunosti. Kako između nas poverenje raste, izražavamo svoje strahove, frustracije, bes, tugu i ne bivamo odbačeni zbog njih.
Nekada na psihoterapiji, možda i po prvi put u životu,dobijamo priliku da budemo ono što jesmo, bez straha da ćemo biti odbačeni, što je oslobađajuće i povezujuće.

Kada smo jednom ugledani i priznati onakvi kakvi jesmo, kada ono što smo potiskivali i što smo otuđili od našeg bića, izrazimo izistinski, podržani od psihoterapeuta, vidimo da bol, strahovi, nepravde, frustracije nisu zauvek i da nisu sudbinsko samoproročanstvo kojeg smo se toliko plašili.
Baš zahvaljujući tim preživljenim i proživljenim emocijama, regenerišemo poverenje u naše biće, da je kadro da se snađe i izrazi na nove načine u zavisnosti od onoga što nam okolnosti života donose. Poverenje koje smo zanemarili i zaboravili, pritusnuti teretom života i pokušajima da pobegnemo od tog tereta, verujući da je rešenje izvan nas.
Kako terapija odmiče, postajemo svesni da smo sa psihoterapeutom uspostavili kvalitetan međuljudski odnos.
U tom iskustvu građenja odnosa sa psihoterapeutom, učestvujemo vrlo aktivno i ravnopravno, od samog početka.
Poverenje koje je terapeut pokazao našem biću, snaži nas i ohrabruje. Dublja povezanost sa sobom, omogućuje nam da prepoznamo naše autentične potrebe u kontaktu sa drugim ljudima. Postajemo svesni da, živeći u prošlim iskustvima, nosimo načine kojima sebe blokiramo u sadašnjosti. U interakciji sa psihoterapeutom iznalazimo načine na koje prevazilazimo te modele ponašanja koja nas blokiraju i dozvoljavamo da se nova iskustva dese.
Uviđamo da smo kadri za zdrav međuljudski odnos i da smo sposobni da postavimo granice na jedan zdrav, društveno prihvatljiv način.
Osnaženi psihoterapijskim iskustvom, oprobavamo se u svakodnevnom životu. Shvatamo da promena kojoj smo težili nije agresivan čin i odluka, već tihi put prihvatanja sebe, obnavljanja poverenja u sopstvene snage. Što je najvažnije, shvatamo da promena nije definitivni, finalni proizvod, već stalno prilagođavanje životnim okolnostima, kako lepim, tako i onim teškim.

Valentina Nikolic

Psihoterapeut pod supervizijom