Deca su bića daleko različita od odraslih ljudi. Ona su po prirodi radoznala, stvorena da istražuju svet oko sebe, i to rade od malih nogu.

Da bi to istraživanje sveta bilo dobro, efektno, korisno po dete, ono mora da bude u sigurnom okruženju. Sigurno okruženje stvaraju roditelji i osobe koje brinu o detetu.

Pod sigurnim okruženjem se ne misli samo na fizički bezbedno okruženje,već i na ostvarivanje sigurne afektivne vezanosti od samog dolaska deteta na svet, između roditelja i deteta. Ostvarivanje afektivne vezanosti između roditelja i deteta je jako bitna, jer dete na taj način uči, istražuje.

Dete u terapiji takođe istražuje, zajedno sa terapeutom. Da bi istraživanje imalo efekta, potrebno je poverenje koje se ostvaruje između terapeuta i deteta. Pored poverenja, potreban je i stvaran kontakt. Deca su željna pravog, istinskog kontakta, najčešće kontakta sa roditeljima. Ljudskog kontakta koji je sastavni deo terapijske seanse.

Rad sa decom se na neki način razlikuje od rada sa odraslima,čak i kada je terapija u pitanju. Primer toga jeste, kada odrasla osoba postane svesna da joj je potrebna neka vrsta terapije, ona će pronaći preporuku ili pretražiti internet i doći na terapiju, psihoterapijsku ili već neku drugu. Kada je dete svesno, ono ne može samo da odluči, već odrasla osoba mora da postane svesna šta je tom malom detetu potrebno, kako bi zadovoljilo njene potrebe. Čak i kada je beba u pitanju, zadatak roditelja jeste da prati potrebe svog deteta i da ih blagovremeno zadovolji, kako bi se ostvarila sigurna afektivna vezanost. Da osluškuje, ako beba ne govori i da ih zadovoljava.

Neretko, u savremenom svetu, roditelji jako malo razgovaraju sa svojom decom. Retko uspostavljaju taj kontakt, i postavljaju bazično pitanje „Kako si?“, možda i postave, ali ne čuju odgovor. I tako, kada je detetu zaista potrebna neka vrsta pomoći, ono ne može sam da oslušne svoje potrebe i iznese ih, pa da zajedno sa roditeljima nađu rešenje. Ne, zato što roditelji donose odluke umesto njih, preuzimaju njihovu odgovornost.

Kada dete dođe na terapiju, ili neku vrstu pedagoškog savetovanja, zadatak terapeuta nije da rešava njegove probleme, već da ga nauči da sluša svoje potrebe i zadovoljava ih. Da nauči da preuzima odgovornost za svoje postupke i da zajedno sa terapeutom dođe do nekog rešenja. Terapeut je tu da razume, da podrži, izrazi empatiju.

Detetu je zapravo potrebna podrška, da problem ili neku situaciju reši sam. Potrebna mu je samo podrška, roditelja ili terapeuta, a ne rešenje problema. Dete uči putem uviđanja, od malih nogu. Uči i razvija se dok istražuje svet, rešava problemske situacije. Kada nauči određene sheme u detinjstvu, njih će primenjivati u budućnosti.

Isto tako, i u terapiji često klijenti mogu imaginarno rešavati određene situacije, kako bi kasnije imali sistem samopodrške, da slične situacije reše i u realnom životu.

Jelena Milosavljević

Psihoterapeut pod supervizijom

E-mail: jellena993@gmail.com

telefon 065 66 44 073