( Iz Rezervoara Ljubavi)

Imam skoro onoliko godina, koliko je moj tata imao kada je umro.

Ove moje godine nisu za umrianje.

Kontakt sa drugim ljudima nam je neophodan u jednom psihološko primarnom smislu, baš kao što su nam na fiziološkom nivou potrebni hrana, voda i san.
Kvalitet i zadovoljstvo životom, velikim stepenom zavisi od kvaliteta kontakta i odnosa koje uspostavljamo sa drugim ljudima.
Potreban nam je dobar odnos sa drugima, da bi smo bili u balansu.
No, ono što bi trebao biti izvor balansa, često je izvor našeg problema i nezadovoljstva.

Zbog nemogućnosti da uspostavimo kvalitetne odnose sa drugima, patimo.

Nismo u balansu.
Krivimo sebe ili druge.
Pravdamo se ili preterano kritikujemo.
Ne osećamo iskrenu pripadnost i uvažavanje. Ne umemo da zadovoljimo sopstevne potrebe u kontaktu sa drugima, niti kvalitetno da zadovoljimo potrebe drugih ljudi, a da se ne izgubimo kao individua u tom odnosu.
Često ne znamo ni da prepoznamo svoje potrebe u datim okolnostima.
Primenjujemo neke modele ponašanja koje smo nekada usovijili, koji nisu adekvatni situacijama u kojima se nalazimo.
Zapravo, ne uspevamo da ispratimo stalnu promenu okolnosti koje nam tok životnog iskustva donosi, niti da se adekvatno prilagodimo tim promenama.
Postajemo zbunjeni.

Kada smo zbunjeni, ne ponašamo se adekvatno. Trpe sve sfere našeg života, a nezadovoljstvo raste.
Kao da se život odvija mimo nas, kao niz događaja nad kojima nemamo kontrolu.
Ako smo u takvom stanju duži period, naša funkcionalst slabi.
Kao u izmaglici, tražimo rešenja i formule koje bi dovele do promene.
Koliko puta ste o istom problemu, koji vas tišti duže vreme, pričali sa prijateljem, bliskom osobom?
Možda ste osetili olakšanje, oslobodili se trenutno napetosti koja se nakupljala.
No, da li je problem nestao ili ste ga rešili?
Da li su vam dobronamerni saveti prijatelja pomogli?
Verovatno nisu, bar ne na duže staze.
Ako vam je prijatelj ubedljiv u savetovanju, može učiniti da se osetite još lošije, manje sposobnim da se nosite sa izazovima života.
Sa druge strane, dobri prijatelj može biti nevešt govornik, te vam njegovi saveti mogu delovati potpuno strano, kao da vaš prijatelj nije shvatio, video, kao de ne zna kako vam je zaista.
Pa, ako saveti prijatelja i razgovori ne pomažu, ako ne dovode do rešenja problema i promene, kako će nam razgovor sa psihoterapeutom pomoći?
Psihoterapeut poštuje naše potrebe. Razume našu želju da rešimo problem, to nas i dovodi na terapiju.
No,kada od psihoterapeuta zatražmo odgovor na pitanje Recite mi šta treba da uradim …. on nam ne nudi savete i gotove odgovore na tacni, niti je kadar u mnogim situacijama da to ponudi.
Saveti zapravo šalju poruku :
ja znam ono što ti ne znaš.
Treba da budeš drugačiji.
Takav kakav jesi nisi dovoljno dobar.
Sve ove poruke izazivaju stid i krivicu. Udaljavaju nas od onoga kako zaista jesmo i traže da se promenimo, preskačući sebe.

Nasuprot savetima, psihoterapeut nam daje prostor, pokazujući zainteresovanost da nas ugleda onakve kakvi zaista jesmo.
U njemu imamo dobrog slušaoca. Nekoga ko pokazuje razumevanje na jednom ljudskom nivou. Sa njim gradimo odnos, postepeno i pažljivo. Korak po korak, poveravamo svoja osećanja, misli, stavove. Poštujući naš tempo, bodri nas da svoja osećanja koja potiskujemo, kao nepoželjna, doživimo u potpunosti. Kako između nas poverenje raste, izražavamo svoje strahove, frustracije, bes, tugu i ne bivamo odbačeni zbog njih.
Nekada na psihoterapiji, možda i po prvi put u životu,dobijamo priliku da budemo ono što jesmo, bez straha da ćemo biti odbačeni, što je oslobađajuće i povezujuće.

Kada smo jednom ugledani i priznati onakvi kakvi jesmo, kada ono što smo potiskivali i što smo otuđili od našeg bića, izrazimo izistinski, podržani od psihoterapeuta, vidimo da bol, strahovi, nepravde, frustracije nisu zauvek i da nisu sudbinsko samoproročanstvo kojeg smo se toliko plašili.
Baš zahvaljujući tim preživljenim i proživljenim emocijama, regenerišemo poverenje u naše biće, da je kadro da se snađe i izrazi na nove načine u zavisnosti od onoga što nam okolnosti života donose. Poverenje koje smo zanemarili i zaboravili, pritusnuti teretom života i pokušajima da pobegnemo od tog tereta, verujući da je rešenje izvan nas.
Kako terapija odmiče, postajemo svesni da smo sa psihoterapeutom uspostavili kvalitetan međuljudski odnos.
U tom iskustvu građenja odnosa sa psihoterapeutom, učestvujemo vrlo aktivno i ravnopravno, od samog početka.
Poverenje koje je terapeut pokazao našem biću, snaži nas i ohrabruje. Dublja povezanost sa sobom, omogućuje nam da prepoznamo naše autentične potrebe u kontaktu sa drugim ljudima. Postajemo svesni da, živeći u prošlim iskustvima, nosimo načine kojima sebe blokiramo u sadašnjosti. U interakciji sa psihoterapeutom iznalazimo načine na koje prevazilazimo te modele ponašanja koja nas blokiraju i dozvoljavamo da se nova iskustva dese.
Uviđamo da smo kadri za zdrav međuljudski odnos i da smo sposobni da postavimo granice na jedan zdrav, društveno prihvatljiv način.
Osnaženi psihoterapijskim iskustvom, oprobavamo se u svakodnevnom životu. Shvatamo da promena kojoj smo težili nije agresivan čin i odluka, već tihi put prihvatanja sebe, obnavljanja poverenja u sopstvene snage. Što je najvažnije, shvatamo da promena nije definitivni, finalni proizvod, već stalno prilagođavanje životnim okolnostima, kako lepim, tako i onim teškim.

Valentina Nikolic

Psihoterapeut pod supervizijom

Bolest Roditelja –  promena kojom otpočinje porodično negovateljstvo

(Odraslo Dete Negovatelj)

Nekada nas život polako uvodi i priprema za ulogu porodičnog negovatelja.

Pogotovu kada su u pitanju naši roditelji. Okupirani sopstvenim životom, ne primećujemo da naši roditelji stare.

Ako imamo sreće da stare prirodno, bez nekih teških hroničnih bolesti.ako živimo odvojeno od njih, dolazimo im u kuću kao deca, ma koliko godina imali.

Osvešćivanje i  prihvatanje nove životne uloge

Pored činjenice da ni približno ne znamo broj porodičnih negovatelja, samo ako se osvrnemo oko sebe, shvatićemo, koliko su porodični negovatelji važni društvu i da u našem najbližem okruženju neko vodi svoju borbu, pokušavajući da pruži bliskom članu porodice dostojanstven život i negu.

Porodični negovatelj

Bilo da ste roditelj koji neguje svoje hronično bolesno dete ili decu, bilo da  negujete svog bolesnog roditelja ili roditelje,  svog partnera, ili prijatelja, spadate u grupu neformalnih negovatelja.

Neformalno ili porodično negovateljstvo jeste vaniinstitucionalna, neplaćena briga i pomoć članu/članovima porodice ili prijatelju, a usled njihovih teškoća u svakodnevnom funkcionisanju.

Porodično/neformalno negovateljstvo podrazumeva  pružanje različite vrste pomoći, od nabavke namirnica, lekova, obavljanja  kućnih poslova, pa sve do intenzivnije nege osoba koje imaju ozbiljnije hronične bolesti i problem u zadovoljavanju osnovnih higijenskih potreba. (održavanje lične higijene, kupanje, pomoć pri hodanju,transfer nepokretnih osoba, inkontinencija….)

Psihoterapijski edukanti su stručnjaci različitih profila (dipl. psiholozi, defektolozi, lekari, psihijatri, andragozi) koji su nakon završenog fakulteta započeli svoju specijalizaciju za oblast psihoterapije. Obično, oni provedu od 1-3 god. na treningu pre nego što počnu da rade sa klijentima pod supervizijom, dok im napredan deo treninga još uvek traje.

Važno je da znate da to nisu nestručne osobe koje će eksperimentisati i učiniti na vama, to su ljudi koji su proveli najmanje 5-7 godina (prvo na matičnom fakultetu, posle na terapijskoj specijalizaciji ) usavršavajući svoja znanja i oni već imaju mnoge potrebne veštine i znanja o psihoterapiji, samo što još uvek nisu potpuno završili trening.

Geštalt Terapija pruža podršku čoveku i pomaže mu da osvesti i prihvati svoje realne,stvarne potrebe. Usmerava ga na proces koji se dešava sada i ovde.
Pomaže mu da osvesti fiksirana uverenja i modele ponašanja koja ga drže na jednom, takoreći zaglavljenom iskustvu i prekidaju prirodni životni tok.
Ohrabrije pojedinca da sagleda i osnaži svoje lične kapacitete i sisteme podrške.

Deca su bića daleko različita od odraslih ljudi. Ona su po prirodi radoznala, stvorena da istražuju svet oko sebe, i to rade od malih nogu.

Da bi to istraživanje sveta bilo dobro, efektno, korisno po dete, ono mora da bude u sigurnom okruženju. Sigurno okruženje stvaraju roditelji i osobe koje brinu o detetu.

Pod sigurnim okruženjem se ne misli samo na fizički bezbedno okruženje,već i na ostvarivanje sigurne afektivne vezanosti od samog dolaska deteta na svet, između roditelja i deteta. Ostvarivanje afektivne vezanosti između roditelja i deteta je jako bitna, jer dete na taj način uči, istražuje.

Od 1994.godine,svakog 21.Septembra, obeležava se Svetski Dan borbe protiv Alchajmerove Bolesti, sa ciljem podizanja svesti i edukacije šire populacije o samoj bolesti i o uticaju te bolesti,kako na obolelu osobu, ali i na čitavu porodicu i društvo.

Alchajmerova bolest jeste progresivni degenerativni moždani poremećaj koji za posledicu ima postepeni i nepovratni gubitak pamćenja. Osobe, obolele od ove bolesti vremenom gube orjentaciju u vremenu i prostoru, imaju problem sa govorom, problem u svakodnevnim aktivnostima i vođenju samostalnog života.

Alchajmerova bolest prvi put je zvanično opisana 1906.godine od strane psihijatra Alojza Alchajmera po kome je bolest i dobila svoje ime.

Procene iz 2013.godine pokazuju da u svetu, više od 36 miliona osoba boluje od Alchajmerove bolesti.

U Srbiji se procenjuje da od ove bolesti pati više od 160 000 ljudi, sa tendencijom porasta.

Pretpostavke su da na svakih 7 sekundi jedna osoba na svetu oboli od Alchajmerove bolesti.

Jasno je zašto je bitno podići svest šire javnosti o ovoj bolesti